Prekrasan hommage obitelji Dedić, Zoran Predin, Damir Kukuruzović Django Group

Završit ću točno kao Howard Hughes, Ili po domaću, kao Franjo Kluz

Koncert se dalje razvijao kroz Arsenove hitove, a Zoran ih je pretvarao u priču o tome s kim bi Arsen „komunicirao tamo gore”. Tako smo čuli i „La Vie en Rose”, bezvremenski hit Édith Piaf, koji su obradili mnogi veliki izvođači (Louis Armstrong, Grace Jones, Lady Gaga…), no ova Zoranova verzija bila je posebna i za pamćenje.

Jednako dojmljiva bila je i „Smile” Charlija Chaplina (najpoznatija u izvedbi Nata King Colea), a Predin je i tu briljirao. Potom i Cohenova „Dance Me to the End of Love”, uz Zoranove uvijek satirične i sarkastične priče, koje izvodi u maniru Đoleta, ali na svoj osebujan način. Tu je publiku posebno nasmijao anegdotom o Cohenovu koncertu u Ljubljani i vlastitoj „tašti”.

Iskreno, nisam veliki poznavatelj Arsenovih interpretacija, ali sam oduvijek znao da je pjesmu „Loše vino” (koju povezujemo s Dugmetom i Čolićem) zapravo napisao Arsen. Ovdje je izvedena u fenomenalnom duetu Zorana i Gibonija, samo wow!

Posebno me dirnula „Te noći kad umrem”, za koju je Zoran rekao da ju „ne treba pjevati deranjem, nego pjevanjem” – očita aluzija na verziju Bijelog dugmeta, uz koju i ja obično vičem. Nisam ni znao da je Arsen autor te pjesme – priznajem, posramilo me to otkriće. Predin ju je interpretirao maestralno.

Koncert je opet donio i nova saznanja. Primjerice, „Djevojko mala” – moja prva asocijacija bila je Idoli, a onda otkrijem da je original Ivo Robić, dok ju je kasnije otpjevao i Arsen. To me baš iznenadilo i razveselilo.

Od klasika tu je bila i „Ne plači”, koju je proslavio Massimo, a u Lisinskom ju je ovaj put izveo Zlatan Stipišić – Giboni. Nije iznenađenje, jer Gibo često spominje Arsena kao uzora i mentora.

O „Kući pored mora” ne trebam puno govoriti – moj prijatelj i kolega fotograf Jurica odmah mi je pokazao kuću u svojim Postirima na Braču, koja je Arsenu bila inspiracija.

Mogao bih još dugo pisati o emocijama i snazi ovog koncerta, ali najbolje je da sami kupite kartu i doživite ga uživo kad ga Zoran opet bude izvodio. Samo požurite, Lisinski je bio krcat do zadnjeg mjesta.

A zašto morate? Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog kraja koncerta, uz „Pamtim samo sretne dane” i „Tamo, tamo da putujem, tamo tamo da tugujem…” – trenutke koji se ne zaboravljaju.